Psiholozi i profesionalci za mentalno zdravlje edukovani su da rade u kriznim situacijama sa pacijentima. Ta stručnost je zaista važna u situacijama kada se rešavaju teška, akutna ljudska pitanja. Trenutni protokol za zaštitu mentalnog zdravlja gotovo uvek se zasniva na modelu lečenja koji se bavi bolešću: terapija razgovorm i lekovi.
I zaista, mnoga stanja koja smatramo problemima mentalnog zdravlja – poput povremenog stresa, anksioznosti i tuge – zaista su deo ljudskog života I njegovih izazova. Umesto da se otvoreno susrećemo i istražujemo te poruke, na kraju ih samo dijagnosticiramo pa lečimo ono što je često samo raspon osnovnih ljudskih emocija.
Dakle, kada govorimo o mentalnom blagostanju, moramo stvoriti određenu razliku u ovom neverovatno širokom spektru: Šta je pitanje mentalnog zdravlja koje zahteva lečenje a šta su emocije koje se mogu tretirati empatijom i pre svega iskrenim razgovorom?
Naše zdravlje nije sastavljeno samo od različitih fizičkih i mentalnih komponenti. Mi smo jedna celina u kojoj su mentalno, emocionalno, fizičko, socijalno i duhovno biće čvrsto povezani. Kada primenimo tu perspektivu međusobne povezanosti na oblast psihologije i mentalnog zdravlja, otkrićemo da imamo neograničene pristupne tačke za uspešno lečenje.
Zato verujemo u holistički pristup mentalnom zdravlju: to omogućava da proširimo način na koji razmišljamo o mentalnom i emocionalnom blagostanju i razmotrimo mnoge alate kojima treba da negujemo zdrave i ispunjene živote. Holistička psihologija nije namenjena samo umu već celokupnom biću kao celini.
I ne radi se samo o lečenju, pa čak ni o prevenciji – gde je poenta je da se nešto loše drži pod kontrolom – već o zaista pozitivnom, proaktivnom, integrisanom pristupu primeni wellness-a. To se odnosi na sve nas, ne samo onda kada nam je potrebna intenzivnija pomoć.
Ako možemo da izmenimo način na koji tretiramo svoje emocije i dozvolimo sebi da se ponekad osećamo loše bez da ta stanja nazovemo bolešću, možemo u potpunosti promeniti svoj odnos prema njima. Stres i anksioznost su osećanja koja svi dožive, i iako su zaista neprijatni, oni su prirodan, biološki odgovor na uočene pretnje našem životu. Ta osećanja su način na koji se naš mozak razvio da bi nas održao u životu. Mozak otkriva pretnju i daje nam do znanja da nešto nije u redu i da moramo da promenimo. Ali naš svet je stresan, podsticajan, a naš mozak je veoma osetljiv. Budući da mentalno zdravlje obično gledamo kroz prizmu patologije, jedva čekamo da našem stanju damo medicinsko ime. Anksioznost.
Zato je izgradnja svesti, prihvatanja i saosećanja za samog sebe tokom stresova tako korisna. Dakle, kad prođete kroz nešto stresno, umesto toga osvestite: ‘Pogledaj koliko naporno moj mozak radi na tome da me zaštiti, doživljavam li osećaj anksioznosti. To je neprijatno ali to je normalan ljudski odgovor’.
Mi smo društvena bića. Napredujemo u odnosu na druge i realno trebamo jedni drugima da bismo bili dobro. Ali zdravstvena zaštita – posebno zaštita mentalnog zdravlja – uglavnom se smatra individualističkom potragom. Idemo na sastanak ili na predavanje ili razvijamo praksu uglavnom sami. Ono što često nedostaje je ovaj vezni deo zajednice.
Dakle, iako verujemo u lični razvoj i potragu – apsolutno treba verovati da se unutrašnji rad dešava nakon spoljnog povezivanja sa drugim ljudima- odnosno, važno je da svoj trud na ličnom razvoju ne obavljamo u izolaciji. Biti deo nečeg većeg od nas samih je tako presudan aspekt našeg blagostanja: negovanje odnosa sa drugim ljudima, sa smislom, posvećenošću, vezom sa prirodom i našim okruženjem deo je većeg okvira socijalne i duhovne povezanosti, te naučno istraživanje podržava ove aspekte kao direktno korisne za naše mentalno zdravlje.
Kada se osećamo najgore je upravo onda kada se osećamo i najviše usamljenima – ponekad zato što imamo osećaj kao da niko ne može da razume ono što osećamo, a ponekad zato što se plašimo kako će naša osećanja izgledati drugima. Realnost je sledeća: svi osećamo i poznajemo raspon ljudskih emocija, uključujući I one najgore delove. Ako postoji prilika, povežite se jedni sa drugima. Svi će osećati kako god da se u nekom trenutku osećate vi, pričati o teškim emocijama. To može biti teško I naporno, ali kada smo ranjivi jedni sa drugima, tada se i najsnažnije povezujemo.
Istraživanja pokazuju da naš mozak funkcioniše tako što uvek traži nagradu. Loše navike, stari načini poslovanja ili odnosa sa drugima – obično su povezane sa nekom nagradom, čak i ako je ta nagrada samo udobnost. Držimo se onoga što znamo jer naš mozak registruje zonu komfora i smatra da je to korisno, čak i ako navika nije najzdravija ili najbolja za nas dugoročno.
Zato je tako teško razbiti loše navike. Našem mozgu je potrebno manje vremena da stvorimo nove veze i nagradu za ponašanje, nego da poništimo stari krug. Dakle, ako želimo da počnemo da tretiramo mentalno blagostanje pozitivnošću i namerno gajimo više mentalnog blagostanja u svom životu, trebalo bi da počnemo razmišljajući o onome šta želimo da stvorimo, a ne o onome šta želimo da zaustavimo. Započnite odgovorom na to pitanje, a zatim izgradite tehnike, navike i načine povezivanja sa sobom i drugima koji ispunjavaju tu svrhu. Vremenom, takva ponašanja počinju da postaju norma za nagrađivanje mozga. Ovaj pomak za širenje našeg mentalnog zdravlja zahteva svesnu praksu i jasnu predstavu o našim iskustvima, prihvatanje raspona osećaja, saosećanje sa ljudskom prirodom i povezanost sa sobom, drugima i svetom oko nas.
