Japanska kuhinja je prvenstveno jako zdrava, bazirana najviše na morskim plodovima, ribi i povrću. Glavno mesto tu zauzima sushi kao prepoznatljivi japanski specijalitet. U sushi restoranima, u kojima sedite za šankom pored vas prolazi traka tanjirića sa sushijem i sashimijem, neprestano kuvari glasno pozdravljaju svakog gosta koji ulazi ili izlazi iz restorana. Uz sushi se pije zeleni čaj, koji sami pravite na šanku i odličan je kao kombinacija uz sushi. Postoji puno vrsta i oblika sushija, a najčešća riba u sushiju je sveža tuna, losos, sipa ili hobotnica. Vrlo su ukusne i kombinacije sa ribljom ikrom, svežim rakovima ili jednostavnim omletom s povrćem.
Popularna i jeftinija jela su razne varijante rezanaca, najčešće u supi sa komadima mesa, povrća, algi i mesa rakova ili servirani hladni sa ljuto-slatkim umakom. Japanski su udon ili soba rezanci, dok je kineska varijanta zvana Ramen, jako popularna. Brojni Ramen restorani nude varijante tog jela, a serviraju se u velikoj zdeli, sa zdelicom pirinča i soja umaka. Najčešće kombinacije japanskih jela, bilo da naručite tempuru, yakitori piletinu ili udon testeninu sa ribom, uključuju miso supu, koja se pravi od fermentirane soje i nekoliko priloga, u obliku raznih umaka, ukiseljenih šljiva ili tofua.
Tradicionalni japanski tanjir, ne mora nužno da sadrži komade ribe ili nešto od morskih plodova. Japanci su veliki ljubitelji mesa; svinjetina je najpopularnija i konzumira se koliko piletina i govedina zajedno. Doduše, Japanci meso pripremaju malo drugačije od Evropljana – sočnije, mekše i ukusnije, kažu oni koji su probali tradicionalne ,,japanese main dishes„.
Isprobavajući najrazličitija japanska jela, istraživajući i čitajući, napravili smo listu od TOP 7 NAJPOPULARNIJIH JAPANSKIH JELA! Detaljan opis upravo sledi
TONKATSU – svinjski las (ili laks) kare, pohovan u tempuri i panko prezlama, služi se uz sitno seckani svež kupus i tonkatsu sos, nastao u Japanu u 19. veku. Ranija varijanta tonkatsu-a bila je zapravo od govedine i nazivala se katsuretsu. Verzija sa svinjetinom nastala je 1899.godine u restoranu Rengatei u Tokiju. Tonkatsu se ponekat služi sa jajetom, na podlozi od pirinča i zove se Katsudon.
KATSUDON – svinjski las (laks) kare, pohovan u tempuri i panko prezlama, služi se sa japanskim omletom (tamago) na podlozi od pirinča. Ime dobio od dva jela: tonKATSU i DONburi (jelo servirano na podlozi od pirinča). Popularno japansko jelo, naročito među studentima, koji ga obavezno večeraju noć pre bitnih ispita, a sve zbog sinonima reči ,,katsu“ što znači ,,da pobedi“ ili ,,biti pobednik“. Varijante katsudona idu od onog omiljenog u Nagoji – miso katsudon, Shōyu-dare katsudon (sa soja sosem) – Niigata stil, Gyū-katsu – sa govedinom, Oyakodon pileći donburi, Katsu kari varijanta sa karijem umesto uobičajenog jajeta, Demi katsudon sa demi-glas sosem (popularan u Okayami).
TEMPURA – japansko jelo od morskih plodova ili povrća, pohovano i duboko prženo. Tempura je zapravo mešavina brašana, specifične boje i mirisa. Tradicionalna tempura je najčešće je od škampa, račića, lignji, skalopa, krabe, ili povrća kao što su bambus štapići, šargarepa, pečurke, luk i slično.
YAKITORI – japanska varijanta ražnjica, premazanih sosem, koji variraju od slanih do slatko-slanih. Komadi mesa ,,nanizani“ na štapić su veličine zalogaja i premazani sosem koji ovom jelu daje poseban šmek. Zbog jednostavnosti pripreme i konzumiranja, ali ukusa i sočnosti spada u omiljene ,,Street food“ varijante. Yakitori može da bude od piletine, svinjetine ili govedine. Yakitori-ya su specijalizovani yakitori šopovi tj. restorani, koji su orjentisani samo na pripremanje ovog jela, imaju razne varijante yakitorija i smatra se da su baš tamo najukusniji.
GYOZA – Gjoza (ili Đoza) je knedla punjena mlevenim mesom ili povrćem, kupusom, đumbirom i belim lukom, zamotana u tanko testo i izvorno nastala u Kini (Jiaozi), a voljena svuda u svetu. Poslužuju se sa gyoza sosem. U zavisnosti od vrste termičke obrade, gyoze se dele na barene, kuvane na pari, pečene na tiganju, pržene u dubokom ulju i slično. U Japanu, Yaki gyoza su gjoze pržene na tiganju, Sui gyoza su barene gjoze, dok su Age gyoza su hrskave gjoze pržene u dubokom ulju. Najpopularnije su u u Utsunomiya, japanski grad u Tochigi prefekturi je grad sa najvećom potrošnjom gjoza. Tamo postoje posebne specijalizovane prodavnice za gjoze, sa različitim varijanama punjenja i prženja istih.
RAMEN – tradicionalno supasto jelo, sa nudlama i komadima sočnog mesa, najčešće sa ukusom soja sosa ili miso paste. Može da sadrži dodatke jajeta, mladog luka, nori alge, daikon rotkve, šitaki pečurke i slično. Ukus ramena i njegova sadržina variraju od regije do regije. Najstarija vrsta je shoyu ramen. Pored shoyu ramena (na bazi soje), postoje i shio ramen (slani), miso ramen, tonkatsu ramen, i kari ramen koji je nastao negde 1965 u Hokaidu. The Shin-Yokohama Raumen Museum je muzej o ramenu, što dovoljno govori o njegovoj popularnosti.
TERIYAKI – japanska tehnika kuvanja, pri čemu se hrana peče ili griluje i glazira sosem od soje, šećera i mirina (začin sličan sakeu, sa manjim procentom alkola, gušći i slađi). Teriyaki riba – žutorepa tuna (yellowtail), skuša, losos – najčešće se pripremaju i Japanu, dok su piletina, jagnjetina, govedina i teletina teriyaki popularniji na Zapadu. Terijaki dobio je ime od imenice ,,teri“ što znači sjaj i ,,yaki“ što se odnosi na metod kuvanja, prženja ili grilovanja. Ovo, sada vrlo popularno jelo, kreirano je u 17. veku od strane japanskih kuvara, kada su urbanizacijom promenjeni zastareli poljoprivredni principi, što je dalo povoda za inovacije. Tare se tradicionalno pravi zagrevanjem i mešanjem soja sosa, sakea i mirina. U Americi, terijaki kultura se pojavila 1990-ih, a u gradu Sjetlu, od 2010. godine se pojavilo više od 85 restorana sa ,,terijaki“ u svom nazivu, što je pokazatelj koliko je, konkretno u Americi, i na Zapadu terijaki postao popularan.
Japanski princip ishrane, bilo da konzumiraju sushi, sashimi ili nešto od pobrojanih jela, je savršeno izbalansirana ishrana, koja sadrži komad mesa (proteini), nešto od povrća (vitamini, vlakna), pirinač (ugljneni hidrati) i supu (da pospeši varenje). Od Japanaca možemo mnogo da naučimo, kada je ishrana u pitanju, onda bar to kako da jedemo raznovrsno, da se ne odričemo previše, a da ostanemo vitki i vitalni. Od svega po malo je upravo ono što japanska kuhinja nudi – uz svu sočnost i bogat ukus (japanci su otkrili i 5. zasebni ukus – umami ukus) koji je od skoro priznat svuda u svetu i uvršten u pet osnovnih čula ukusa.
