Posle decenija braka, tek nedavno sam shvatio da sam svoju vezu zasnovao na potpuno nerealnim očekivanjima u vezi ljubavi.
Verovao sam da je ljubav nešto što dobijamo od drugih ljudi, posebnih ljudi sa specifičnim kvalitetima, koji se zaljubljuju u nas i čine da se osećamo dobro. Bio sam zaljubljen i ranije i jedino što sam naučio iz toga je da to nije potrajalo jer nije bilo sa pravom osobom.
Mnogi od nas ulažu mnogo truda u pronalaženje savršenog partnera, jer se fokusiramo na kvalitete koje bismo želeli da oni imaju, kako bi pokrenuli naše blaženstvo.
U međuvremenu, malo nas odvaja vreme za samostalno istraživanje koje bi nam dalo naznaku šta bi nas zapravo moglo učiniti srećnim i u kom svojstvu bi nam ta druga osoba mogla pomoći da tamo stignemo.
Jurimo za ljubavlju kao da će doći spolja, isporučena od osobe koja odgovara našoj dugoj listi zahteva. Ovi zahtevi su bizaran spoj naših nesvesnih nagona, snova iz detinjstva, reklamnih slika i svih vrsta drugih uslovljenih zahteva koji postaju potpuno irelevantni nekoliko godina kasnije – kada utonemo u realnost svakodnevnog života. Mnogi od nas tada provode godine u čudu i samokritici, pokušavajući da shvatimo šta nas je nateralo da tu osobu uopšte izaberemo za svog doživotnog partnera.
Ono što svi tražimo je euforija zaljubljenosti, taj osećaj neustrašivosti, sigurnosti, nepobedivosti i nade. Dolazimo do toga da ta osećanja povezujemo sa osobom sa kojom smo u vezi, kao odgovornu za to kako se osećamo.
Ono što mnogi od nas ne shvataju je da kada se zaljubimo, niko nam zapravo ništa ne daje. Ovo opojno i blaženo osećanje za kojim žudimo je zapravo naša sopstvena energija koja raste kao rezultat sopstvenog unutrašnjeg psiho-emocionalnog procesa. Druga osoba samo deluje kao katalizator ovog procesa, privremeno nam omogućava pristup osećaju punoće i obilja u nama, što je zapravo naše prirodno stanje: da smo sposobni, dopadljivi i dostojni ljubavi.
Pošto smo, tako, greškom vezani za ponašanje drugog radi svog emocionalnog blagostanja i samoprocene, mislimo da kada oni okrenu svoje interesovanje u drugom pravcu to znači da sada nešto nije u redu sa nama i mi nastavljamo da venemo od zanemarivanja. Ono što nas toliko boli kada nam partner uskrati pažnju je jednostavno naša pogrešna sumnja da više nismo vredni. Ono što treba da razumemo je da je ponašanje drugog odraz njihovog sopstvenog unutrašnjeg procesa, procesa kontinuirane promene i evolucije. Pošto to shvatamo lično, to nas vraća u stanje nedostatka i „nedovoljnosti“, ponovo aktivirajući naše sopstvene sumnje o nedostojnosti i neadekvatnosti.
Ne samo da očekujemo da nam ljubav bude isporučena od strane nekog drugog, već želimo da ona bude isporučena na vrlo specifičan način, na našem omiljenom ljubavnom jeziku. Zaista smo zadovoljni samo ako je ljubav ponuđena u određenom okruženju, uz određenu kombinaciju reči i prateću tematsku ’’pesmu’’. Svaki detalj koji se ne uklapa u naše dočarane tinejdžerske snove dovoljan je da cela ’’epizoda’’ bude razočaravajuća. To izaziva veliku frustraciju i neobjašnjivu čežnju koja se nikako ne gasi.
Sve dok se oslanjamo na druge za taj osećaj ljubavi i obilja, to je neodrživo. Postajemo igračke sudbine, jer su ljudska bića notorno nepredvidljiva i stoga nepouzdana: zaljubljuju se i odljubljuju, menjaju se, lažu, stare, umiru.
Očekujemo „zauvek“ od obećanja datog pre mnogo godina, kada smo oboje bili potpuno različiti ljudi. Stabilnost povezujemo sa potpisanim komadom papira, potpuno zanemarujući stvarnost u kojoj je sve u promenjivom modu i ništa nikada ne ostaje isto.
Jedini način da održimo ovaj osećaj pune, okrepljujuće energije koji nazivamo ljubavlju jeste da znamo kako da joj pristupimo bez oslanjanja na bilo koga ili bilo šta izvan nas. Za to moramo da znamo ko smo, dovoljno dobro, da znamo šta nam zapravo donosi radost, šta podstiče našu radoznalost i budi našu strast — a zatim se posvetimo tome da napravimo prostor za to u našim životima.
Iz onoga što posmatram u svom radu, vrlo malo nas zapravo zna ko smo ispod naših uslovljenih odgovora. Većina nas ide kroz život na autopilotu, po volji naših nesvesnih poriva i kulturno propisanih očekivanja. Ipak, očekujemo da drugi bude dostavljač tog nepoznatog sastojka — magije — koji ne samo da će biti uznemiren već i potpuno agresivan kada cela ideja ljubavi „propadne“.
Prava svrha odnosa je da naučimo ko smo da bi se osećali dobro. Da stimulišemo rast, evoluciju, promene i da inspirišemo jedni druge da postanemo najbolja verzija sebe.
A rast se retko dešava bez stepena nelagodnosti. Rast je moguć kada naučimo da komuniciramo iskreno i nenasilno, jer smo stvorili siguran prostor u našem partnerstvu gde možemo da govorimo svoju istinu. Osećamo se bezbedno da se izrazimo kada znamo da nas partner neće kriviti ili smatrati odgovornim za sopstvene emocionalne reakcije na naše reči. U takvim odnosima, privlačnost prema drugoj osobi nije zasnovana na tome da se osećamo dobro, ili ispunjavanju naših potreba, ili na skrivenoj agendi — već na mentalnoj sinergiji, emocionalnoj povezanosti, zahvalnosti, saosećanju i inspiraciji. To je definicija svesnog odnosa.
Naravno, ovo je protiv svega što smo učili o vezama. Uspeh merimo dugovečnošću. Želimo stabilnost, sigurnost, predvidljivost. Zbog toga smo spremni da ostanemo u vezama koje blokiraju naš lični napredak daleko nakon isteka roka i lako tolerišu toksičnost. Postajemo uznemireni i krivi za svoju nelagodu kada se ljudi, na čiju se stabilnost oslanjamo, menjaju i evoluiraju dalje od verzije u koju smo se zaljubili.
U međuvremenu, kada se ljudi vremenom ne menjaju, njihovi životi postaju tragični, jer postaju stagnirajući, uspavani i obično gube svoju unutrašnju vatru.
Najveći izazov u vezi je naučiti da formiramo uniju sa ljudima koji podržavaju naš razvoj i da pustimo da odu oni koji ometaju naš rast.
Da bi to bilo moguće, moramo naučiti da sve što nam je potrebno da ispunimo naše potrebe postoji u nama. I umesto da se držimo svojih partnera kao onih koji ispunjavaju potrebe i služe kao zamena za roditelje, trebalo bi da težimo da budemo u partnerstvu dvoje samoodgovornih odraslih ljudi koji ostaju zajedno zato što to žele, a ne zbog straha ili potrebe.
Kada dođemo do tog nivoa samopouzdanja i potpunosti, naš osećaj vrednosti više neće varirati sa promenama u ljudima ili okolnostima u našim životima. Nijedna druga osoba ne može nas spasiti, izlečiti naše unutrašnje dete ili nas učiniti toliko srećnim da će nam oduzeti bol. To je naš sopstveni posao.
Mi smo čuvari našeg unutrašnjeg blagostanja. Posedujemo moć da uklonimo sve prepreke ka ljubavi, što je naše sopstveno prirodno stanje. Mi smo jedini vlasnik i nosilac naše ponude ljubavi i slobode.
Ljubav prema sebi je tajni sastojak trajnog osećaja ispunjenosti i jedini osnov svih drugih kvalitetnih odnosa u našim životima.
Za više tekstova na temu psihologije, pratite naš tag Psihologija.
