Pre par dana sam otkrila detalj koji mi je promakao svih ovih godina. Trebalo mi je vremena da shvatim, dugi meseci da se osnažim za davanje prostora nečem novom. Da prođem taj unapred postavljeni raspored dana, života, i dam šansu samoj sebi, dozvolu da opet postanem početnik.
Tako mi je trebala hrabrost, ali ne ona koju imate kada ste pred zidom, već svakodnevna, nežna hrabrost koja raste i na neki divan način šapuće da je vreme da napustite svoju zonu konfora. Onu zonu koja te ubeđuje da kreneš ispočetka, da činiš stvari za koje ne osećaš skoro ništa u datom trenutku. Da osetiš hrabrost koju dobijaš kada razmišljaš o nerođenom detetu i kada u tebi već spava velika ljubav i radost koju čuvaš za njega.
U ovakvim slučajevima, kada sam bila mlađa, postidela bih se ako nešto ne znam dovoljno dobro, jer perfekcionista kao ja sebi to nije dozvoljavao. Panični strah od neuspeha bi me paralisao sve dok ne dosegnem savršenstvo. Unutrašnji kritičar koji urla na mene, činio je da se povučem, terao da se gledam u ogledalo sve dok ne nađem hiljadu mana na sebi i u sebi.
Ali nisam više ista.
Možda zbog godina, možda zbog nebrojenih situacija i sagorevanja, drugačija sam.
Ovoga puta, ništa nije tako lično. Pamtim taj trenutak promene u sebi, novi vajb, stanje koje je nagovestilo da ću uživati u sebi na novi način. U svojoj Agenciji i novom pogledu na karijeru.
Zato što svi imamo te stvari koje se jednostavno dese. Koje nas zauvek promene i približe onim izborima koji nas povezuju sa ultimativnim zadatkom koji još nismo ispunili, rešili. Neki nevidljiv izvor šapuće i daje uputstva. Samo ga treba slušati.
Pokušajte da se i sami setite: Šta u vama budi radost? Ljudi? Umetnost? Muzika? Sport? Posao? Recite to sebi. Moje strasti su deca, posao, umetnost, moda, pisanje, životinje.
I nemojte misliti da ovo što delim sa vama radi kao neki savršen recept. Ponekad radi, a ponekad, ni ja ne znam šta ću dalje. Tada slušam unutrašnji glas, nešto što mi daje pravac i smisao. Zašto da ne živimo svaki sat posvećeni svojoj radosti ako je ona osnov za sve uspehe u životu?
Ali mi to ne radimo. Borimo se svesno protiv toga, jer to zahteva posvećenost i specijalnu kreativnost da bi se dogodilo. Šta sa onim dugim satima rada na poslu koji vam više nije u srcu, oslabljene veze sa dragim ljudima za koje nemate vremena, partnerskim odnosima koji su počeli da se podrazumevaju? Sve ovo dovodi do zahtevne liste koju treba preispitati, a za to nikada nemamo vremena ili hrabrosti.
Izgladnjujemo se od onoga što nas u stvari najviše hrani. Gubimo kontakt. Zauzeti smo izgovorima da smo samleveni poslom, da prolazimo težak period, bolest, raskid ili nešto drugo. Zaboravljamo šta nam donosi radost. Kupili smo laž da odrastanje donosi nešto drugo, a zaboravili da pitamo šta je to. Zaboravili smo onaj dnevni život koji je pun pitanja i odgovora. Strah i unutrašnje dete, kritičar, isprečio se između nas i onoga zbog čega zaista živimo. Jer ako nismo u nečemu najbolji ili zapaženi, ako nas ne hvale dovoljno, tada stvar propada u startu. Nesrećni smo i prestajemo da uživamo i da se trudimo.
Tu sam da vam kažem da ovakav pristup ni meni nije doneo veliku sreću. Poenta koju sam shvatila jeste da treba stvarno biti zaljubljen u sam život kao takav. Raditi ono što nas oživljava, bilo da je dobro ili loše. Linija manjeg otpora je uvek tako udobna. U nama živi ta žestoka sila koja ne želi da radimo stvari koje nas oživljavaju. Stara nerešena pitanja traže od nas veliku pažnju, a samo to ne želimo. Deo nas koji voli udobnost dovešće nas do toga da se brzo prebacimo sa hrane koja puni dušu i pojedemo fast food hranu za telo koja nas razara. Bolna istina je da ne možemo praktikovati ono što volimo bez veće spremnosti da iskreno doživimo svoje emocije, suočimo se sa našim stvarnim životnim putem i prihvatimo stalne promene koje će taj put doneti.
Ego voli svoju ljušturu. Ali kada zaista radimo ono što najviše volimo, iskustvo nas uvodi u osećaj jedinstva sa materijom, zadatkom u kojem smo angažovani, drugima oko nas i celinom sistema. Počinjemo da prevazilazimo granice ega, malog ja, u zamenu za veći osećaj povezanosti. Egu se to ne sviđa, tako da se opiremo toj promeni.
Pa šta je sledeće? Započnite sa ovim koracima:
Setite se onoga što najviše volite, onih nekoliko najobičnijih aktivnosti koje vas oživljavaju. Nazovite ih nekim imenom.
Obratite pažnju šta vam je bila prepreka u izražavanju ljubavi prema nečemu. Da li se pre svega radi o unutrašnjem kritičaru koji vas je u tome sprečio? Ili postoje jače sile koji vas teraju da ostanete u pasivnom stanju? Pogledajte sa saosećanjem na ono što vam je stajalo na putu i prihvatite to kao svoj zadatak.
U kalendar stavite datum kada biste radili ono što volite u nekom obliku, čak i ako to traje malo vremena i na način koji nije idealan. Bićete iznenađeni koliko će vam radosti doneti taj vaš mali pakleni plan.
