Ako ste pratili vesti o požarima koji su opustošili Australiju, možda ste naišli na termin „ekocid“. Ili ste ga možda zapazili prošle godine dok ste čitali vesti o požarima u prašumama Amazona. Oni koji ne prate strane vesti, svesni su da živimo u jednoj od najzagađenijih zemalja Evrope i sveta. Kada su nas zadesile poplave, odjednom smo postali svesni svega što se decenijama od đubreta taložilo u našim rekama.
“Ekocid”, termin skovan pre 50 godina, označava uništavanje specifičnog prirodnog okruženja opasnim ljudskim aktivnostima. Iako reč nije nova, u posljednjih nekoliko godina ušla je u meanstream. Svi, od supermodela Care Delevingne do pape Franje i Meghan Markle, koristili su ga da opišu našu trenutnu klimatsku krizu, a aktivisti se zalažu da ekocid bude prepoznat kao međunarodni zločin.
Ali kako izgleda istorija ovog termina i zašto je naglo porasla njegova popularnost?
U februaru 1970. godine, biolog s Jejla, Arthur Galston, prisustvovao je konferenciji u Vashington-u, na kojoj se raspravljalo o mogućim ratnim zločinima koje su počinile Sjedinjene Države u Vijetnamu. Tamo je Galston izrazio zabrinutost zbog „Operation Ranch Hand“, američke vojne operacije u kojoj su avioni američkih ratnih snaga raspršili velike količine herbicida pod nazivom Agent Orange iznad Južnog Vijetnama. Za Galstona, Agent Orange nije samo opasno uticao na ljude, već je i njegova upotreba bila pogubna za životnu okolinu Vijetnama. Upotreba Agenta Orange bila je oblik ratnog zločina i želeo je da ga definiše kao takvog.
Dve godine kasnije, švedski premijer Olof Palme upotrebio je taj termin u govoru, demantujući američku uključenost u Vijetnam: “To je od najveće važnosti”, rekao je Palme, “da se ekološko ratovanje nije desilo, ne bi bilo prekida.” (Vijetnamski rat se ne bi završio još tri godine). Odatle je ideja o „ekocidu“ nastavila uzimati maha, ali uglavnom u kontekstu ratnih dejstava.
Tokom 1980-ih i 1990-ih, diplomate su radile na utvrđivanju parametara međunarodnih zločina. Ekocid je bio uključen u neke nacrte, ali se na kraju odustalo 1998. godine, kada se 137 zemalja priključile Rimskom statutu, uspostavljajući Međunarodni krivični sud (MKS). MKS je prepoznao tri međunarodna zločina: genocid, zločine protiv čovečnosti i ratne zločine. (U 2017. godini dodao je zločin agresije), ali samo je jedno spominjanje životne okoline u celosti Rimskog statuta: ratni zločini uključuju „namerno pokretanje napada uz saznanje da će takav napad izazvati […] širenje dugoročne i ozbiljne štete prirodnom okruženju […] ”
Kako se nagomilavaju primeri klimatskih katastrofa, izgleda da će termin ostati da živi.
Okfordski rečnik 2019. godine uvodi niz termina koji su bili u potpunosti usmereni na klimu i obuhvatao je i ekocid, koji je zabeležio porast učestalosti upotrebe za 680% u odnosu na 2019. (Okford je odabrao „klimatske slučajeve“ kao svoju reč godine.) „Ecocide“ je postao oslonac u našem diskursu o klimatskoj krizi, koji su koristile grupe u rasponu od Omladinskih klimatskih aktivista do boraca protiv istrebljenja.
Poslednja u nizu katastrofa koja je zadesila čovečanstvo a koju svi intenzivno proživljavamo nosi naziv Covid-19. Respiratorni virus koji je preko 7 milijardi ljudi širom sveta naterao na preispitivanje, značajan deo na samoizolaciju i borbu protiv istrebljenja. Uporedo smo upoznali i termine socijalno distanciranje, karantin, samoizolacija. U svakom slučaju zadesio nas je trend pod nazivom #Ostanikodkuce. Glavni globalni štetočina, čovek, prisiljen je da prirodu ostavi da predahne. I gle čuda nakon samo par nedelja vode su postale bistrije, vazduh čistiji a životinje srećnije i bezbrižnije. Zemlja je počela da diše i to je dobro. Oni pametniji i razboritiji su shvatili da treba staviti tačku na ljudsku samoživost. Prirodnih resursa je sve manje. Mnogi su mišljenja da život posle Covida 19 više nikad neće biti isti. I neće! Naše je da ovu opomenu prirode shvatimo ozbiljno i pružimo značajan doprinos u očuvanju životne okoline kako ne bismo kolektivno bili odgovorni za ekocid.
