Jedan komad nakita – toliko značenja. Većina ljudi na svetu nosi ga na prstu leve ruke, što datira iz starog Rima kao “vena amoris” – što znači vena ljubavi koja je direktno povezana sa srcem. Praksa davanja prstena verenici seže u drevni Rim – i delo koje je sugerisalo vlasništvo muškarca nad ženom koja ga je nosila. Taj je običaj kasnije katolička crkva primenjivala i odatle se širila širom sveta poput požara. Međutim, iako je prsten korišćen kao simbol posvećenosti, nije uvek uključivao preskup dijamant kao danas.
Danas muškarci poklanjaju dijamantsko prstenje svojim verenicama kao simbol i izraz večne ljubavi. Ovaj gest je proizvod najveće marketinške kampanje koju je stvorio DeBeer’s. Ukratko – godine 1948. marketinška agencija N.V. Aier je stvorio legendarnu krilaticu “Diamond is Forever” za DeBeers koji su do tada već posedovali 99% dijamanata na Zemlji. Od tog vremena, proveli su pola veka uveravajući nas da je dijamant sinonim za ljubav. Međutim, postoji i druga fascinantna finansijska priča koja uključuje dijamante, a koja nam govori da ljubav uopšte nije imala nikakve veze sa prstenom.
Slično tome, ne tako davno, dijamantski prsten nije samo korišćen kao simbol naklonosti, već se direktno koristio kao osiguranje devičanstva. Kao što je pisac Matthev O’Brien rekao u „Čudnoj ekonomiji vereničkih prstenova“, postojao je zakon koji je dozvoljavao ženama da tuže muškarce zbog raskida veridbe. Nazvan je „Kršenje obećanja za udaju“. U to doba, veoma je cenjeno da je žena bila devica kad se udala, ili bar kada se verila. Dakle, ako muškarac ne uspe da se pridržava obećanog braka i ako bi je unapred uzeo njenu nevinost, bio bi primoran da nadoknadi smanjenje njene vrednosti kao neveste. Prekidajući veridbu nakon seksa, muškarac bi ostavio nevestu u opasnom položaju: sa društvenog stanovišta su je videli kao trajno „oštećenu“, a iz ekonomskog ugla – izgubila je tržišnu vrednost. Otuda je i nastao zakon „Kršenje obećanja za ženidbu“. Do 1945. godine se kaže da je polovina SAD-a prekršila kršenje zakona o obećanjima, a istovremeno je dijamantski verenički prsten započeo svoju društvenu transformaciju iz dekorativne u nužnu-slučajnost?
Postoje značajni dokazi da je ova zakonska promena bila glavni faktor rasta kupovine dijamantskih vereničkih prstenova. Poplava uvoza dijamanata počela je 1935. godine, a četiri godine kasnije DeBeers je pokrenuo svoju zloglasnu kampanju “Dijamanti su zauvek”.
Matthew O’Brien protumačio je to ekonomskim jezikom, tvrdeći da je vereni par gotovo isto što i dužnik i zajmodavac. Buduća nevesta pruža ruku u braku sa muškarcem, koji obeća da će je oženiti u bliskoj budućnosti. Dakle, ako je muškarac prekršio obećanje, žena je imala pravnu zaštitu. Ova računica brzo se promenila kada je zakon umanjen i žene su želele prvo finansijsko uverenje od svojih potencijalnih muževa – drugom rečju – kolateral. Dakle, ako srećni par nikada nije prešao u sveti brak – žena bi barem ostala sa nečim u rukama (sjajnim dijamantskim prstenom).
Danas je dijamantski prsten postao naša socijalna ogrlica – voljeni smo, traženi – uspeli smo. Na neki način, to je dobra vest jer nam ne služi samo za sigurnost i stigma nevinosti je nestala. Žene imaju svoju karijeru, visoko su obrazovane i imaju više diplome od nekih muškaraca. Prekinuta veridba više nije trajna društvena i finansijska katastrofa za ženu.
Sveukupno poreklo dijamantskog vereničkog prstena kao “potrebe” prisutno je oko 80 godina. Bilo da je sigurnost ili kao znak ljubavi – njegova vrednost leži u glavi potrošača. Dijamantski prsten u 2019. godini služi u velikoj meri kao vredan društveni signal, iako neki tvrde da su dijamanti ni retki, ni tako vredni, – ali naravno, nemojte to reći svojim momcima!
