Pod sloganom Verujemo u jednu igru, pred nama je 19. Beogradski festival igre. Svojim programom, manifestacija okuplja vrhunske umetnike. Teme koje donose autori analiziraju savremeno društvo kroz bogat, zanimljiv i raznovrstan vokabular neponovljivog pokreta. Beograd je zahvaljujući ovom festivalu postao važna stanica u biografiji umetnika koji kreiraju trendove u oblasti umetničke igre i teatra. To je mesto gde se otkrivaju nove produkcije i sa jednakom pažnjom predstavljaju poznati i mladi autori. Najveći deo zasluga za uspeh festivala iz godine u godinu pripada njegovom idejnom tvorcu i direktorki, Aji Jung. Za intervju za COVER, Aja govori o prvih 18 godina festivala kao i svakodnenim izazovima.
Videli smo da je proteklo izdanje festivala uspešno realizovano tek nakon ozbiljnih prepreka koje je postavila pandemija. Koji su novi izazovi u organizaciji jednog festivala igre?
Bojim se da su izazovi isti, jer pandemija još uvek traje. Malo smo se opustili nakon perioda intenzivne vakcinacije u svim zemljama iz kojih nam gosti dolaze, ali danas vidimo da ta vakcinacija nije obezbedila ni najmanju zaštitu, odnosno nije zaustavila dalje zaražavanje. Brojna i veoma važna trupa koja nam dolazi iz Izraela, podvrgnuta je među prvima vakcinaciji. Tako su stigli da obave i četvrtu dozu, ali su ovih dana otkazali svoje probe i predstave u Tel Avivu. Svi su bolesni. Nažalost, rad od kuće je moguć u slučaju mnogih profesija, ali igrači moraju biti svakodnevno zajedno u baletskoj sali. Nadamo se da će svi uskoro ozdraviti, i vratiti se pripremama za prolećnu turneju koja počinje u Beogradu. Strepimo takođe od novih protokola, jer Srbija zauzima visoku poziciju po broju zaraženih.
Gde je danas po vama svet igre, da li se i na koji način prilagodio situaciji?
Pratili smo tokom prethodne dve godine kako nestaju neke trupe, kako umetnici menjaju profesije, kako se pozorišni tehničari pronalaze u zanatima koji im mogu obezbediti da prežive, a iskusni producenti i menadžeri traže neke mirnije i sigurnije poslove. Među svim umetnostima, čini mi se da je umetnička igra najviše stradala. Čak i baletski igrači koji rade pri velikim operskim kućama, svesni su da im je neko zauvek oteo deo inače kratke karijere… Sa druge strane, vidimo čitav spektar drugačijih predstava koje nailaze, kao i veoma hrabrih produkcijskih iskoraka kakve je iznedrilo ovo vreme. Umetnici su radili više i duže, u drugačijem ambijentu ili okruženju. Pandemija je za neke bila mogućnost ozbiljnog preispitivanja. Tako je bilo i sa ozbiljnim umetničkim sredinama. Vreme je iskorišćeno za neke nove strategije i mogućnosti, sa ogromnim fokusom na publiku. Imajte u vidu da je dugotrajna pandemija unela strah, apatiju, lenjost… Jedan deo publike je postao nezainteresovan ili ravnodušan, što je ogromna opasnost.
Nakon što je uspešno proslavio punoletstvo, šta bi po vama bile misija i vizija Beogradskog Festivala Igre?
Iskreno, ne znam. Nisam razmišljala o misiji i viziji ni kada smo pravili prvo izdanje Festivala, a kamoli nakon osamnaestog. Ako je nešto dobro i vredno, onda svi mogu da prepoznaju ciljeve i ocene njihova ispunjenja. Svako drugo objašnjenje je bezveze. Kao kada umetnik dugo predstavlja svoje delo, i pokušava da objasni publici šta je sa kojim pokretom pokušao da kaže… Tu odmah znate da nešto ne valja. Istina je da sam želela da u Srbiju dovedem savremenu igru koju sam gledala na pozornicama u Njujorku, Tel Avivu, Parizu… Verovala sam da možemo da ubedimo ljude da uđu u pozorišta, kako bi u Beogradu otkrili radove Akrama Kana, Jiržija Kilijana, Šaron Ejal, Dimitrisa Papajoanua, Damijena Žalea, Aleksandera Ekmana… Pokušavala sam i da ubedim vrhunske trupe da gostuju u Beogradu, sponzore da ulože u umetničku igru… Tako je sve počelo, a danas zaista ima sve karakteristike ozbiljnog projektnog plana i misije. Deo te misije je sigurno i Baletska škola koju sam pokrenula, i koja se nikada ne bi dogodila da nije bilo Festivala. U toj školi naša deca uče od inostranih i vrhunskih domaćih pedagoga, bez potrebe da prerano idu u inostranstvo.
Postoji li neka teritorija koju festival još uvek nije osvojio, za koju je možda potrebna zrelost koju donose godine?
Bojim se da ne postoji. Teritorija nam se u Beogradu oduzima i smanjuje. Nemamo više Sava Centar, Beogradsko dramsko pozorište, Pozorište na Terazijama… Izvodimo i izvodićemo predstave tamo gde bude moguće. Zakup scena je skup, a usluga koju za to dobijete je nikakva. Naši teatri uglavnom nemaju dobru rasvetu, podove, ozvučenje, baletske sale… Nemaju ni ljude koji su voljni da rade i uče. Ako se nešto ne bude promenilo, verujem da sa ovom zrelošću možemo samo da tražimo nove adrese.
Ukoliko se analiziraju kompanije koji su do sada nastupale na festivalu igre, može se zaključiti da je Beogradski festival igre, u domenu ozbiljnog stvaralaštva. Koliko je po Vama zadatak jednog festivala da pored toga što edukuje publiku, na izvestan način je natera da i sama istražuje.
Danas ljudi istražuju pomoću dva klika na tastaturi. Često vidim da naša publika na instagramu prati neke trupe ili koreografe. Istovremeno, ta instant tehnologija učinila je da nova generacija zapravo nema potrebu za živom senzacijom, kao i da je naše ukupno pamćenje mnogo kraće. Oslanjamo se na brze slike i informacije na telefonu. Vreme je izazovno, i neophodno je da idemo u korak sa novom publikom. Ako se vratimo na period od pre dve ili tri decenije, kada je život bio malo više u knjigama, a znanje u enciklopedijama, kada su se čitale novine, a ne naslovi, onda se vraćamo i u vreme gde niste morali da objašnjavate ko je neki baletski igrač, odakle dolazi i zašto je važan. Kažete Barišnjikov i svi znaju da je reč o baletu. Danas nije tako, jer ni jedan umetnik nema tu slavu, bez obzira što ima hiljade pratilaca na društvenim mrežama…
U toku proteklog izdanja festivala videli smo da se predstave sve češće izvode na sceni SNP u Novom Sadu. Koliko je BFI beogradski festival, i kako biste ocenili stanje u beogradskim pozorištima?
Ne bih ocenjivala. Nekada sam bila besna, danas sam jako žalosna. U poslovanju, osmišljavaju repertoara, komunikaciji, marketingu, uglavnom se ništa nije menjalo od šezdesetih naovamo. To je preko pet decenija… U međuvremenu je svet otišao daleko.
Koliko nedostatak adekvatne scene utiče na izbor predstava? Postoje li u tom smislu neka organičenja?
Naravno da postoje. Dobijete tehničke zahteve, i tamo piše da se traži da otvor portala, odnosno širina scene bude bar 12 metara. Odmah znate da se ta predstava ne može igrati u Beogradu. Neki koreografi su zbog nas ove godine uradili adaptacije svojih dela za scenu Madlenianuma. Međutim, to nije uvek moguće. Nekada su ipak elementi scenografije ili broj igrača presudni, kao i moguće odsustvo autora. U takvim slučajevima, mi nemamo scenu. Jedina velika i profesionalna scena za veće baletske predstave i zahtevne komade savremene igre u Srbiji, danas je Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu.
Da li postoje kompanije koje još uvek niste uspeli da dovedete na festival, a želeli ste?
Lajns balet iz San Franciska ove godine otvara naš Festival, a nije tajna da smo ih čekali punih osam godina. To je očaravajuća trupa koju vodi koreograf Alonzo King. Nikada nismo mogli da uklopimo datume, jer se naš Festival oduvek dešavao u proleće, kada je ova trupa imala svoju sezonu premijera u San Francisku. Pandemija je promenila njihov kalendar, pa su odlučili da ovog proleća ipak budu u Evropi. Turneja počinje u Beogradu!
Ovogodišnji program obiluje ozbiljnim kompanijama i koreografima. Predstavite nam ovogodišnji program iz vašeg ugla.
Verujemo u jednu igru. Mislim da je to slogan koji povezuje sve koreografske radove koje ćemo gledati, jer govorimo o vrhunskoj igri, kojoj ne treba ni reč, ni prevod. To je igra koja nalazi put, i ima sposobnost da vas promeni. Od izvrsnog fizičkog teatra, do zapanjujuće baletske tehnike, od bravura ulične igre od kojih zastaje dah, do izuzetnih solo performansa… Sve su to hrabre, aktuelne i drugačije postavke, kakve se moraju otkriti. Radujem se što je i ovoga puta uspostavljen balans između slavnih i popularnih koreografa i baletskih igrača, sa jedne strane i sasvim mladih autora, sa druge strane. Takođe je važno da možemo da se pohvalimo premijerama i radovima koje su najvažniji svetski kritičari tek najavili i preporučili.
Više informacija o repertoaru 19. Beogradskom festivalu igre možete pročitati na linku.
Takođe iz CoverEd kategorije: pročitajte naš intervju sa Anom Stojanović.
